Neobična igračka

 
     U Zagrebu živi djevojčica Mici. Ona ima 5 godina. Jednoga dana djevojčica je dobila čarobnu igračku od roditelja jer joj je bio rođendan.

     Djevojčičina igračka bila je: zlatna, ljubičasta, šljokičasta i bijela. Mama i tata otišli su iz sobe. Mici je vidjela mikrofon. Kada je počela pjevati, stvorila se na pozornici u HNK. Pjevala je i pjevala. Kada god bi promijenila pjesmu, bila bi na drugoj pozornici. Igračku je pokretao glas.

     Mama je zalupila ulaznim vratima, a Mici je pala s kreveta. Uživala je, ali znala je da je to bio samo san. Obećala je sebi da će potražiti takav mikrofon, dok ga god ne pronađe. Tako je i bilo. Međutim, nikad ga nije pronašla.

Patricija Maković

Moj Kažilaži

 
     Moj Kažilaži, dana 7.4.2016., imao je: kosu svezanu u rep, sivu tuniku, crne tajice i sive čarape. Bio je u školi i sudjelovao na nastavi.
     Znam tko je moj Kažilaži. To sam, ustvari, ja. Ili moja usta i mozak. Ja bih, u tom slučaju, imala dva Kažilažija. Ustvari, ja rijetko kada znam zašto lažem. Jednostavno se moja tri Kažilažija posvađaju: mozak želi reći istinu, usta ne žele reći istinu, a tijelo… Tijelo, odnosno ja, ne zna! Tako mi pobjegne laž iz usta. Kada se usta i mozak svađaju, to izgleda kao anđeo i vrag koji se svađaju meni na uho. Grozno!
     Pošto imam dva, odnosno tri Kažilažija, trebala bih se zvati Patricija Kažilaži-Maković, ali draže mi je Patricija Maković.

Patricija Maković

Ples

    Bok prijatelji, danas sam vam htjela reći što mene zanima. Ono što mene zanima je ples. Ja idem na hip hop, a trenira me trener Alek. Kada vidim kako nam pokazuje neki  korak izgleda lako, ali kada probaš puno je teže. Volim hip hop jer kada sam tužna, malo zaplešem i odmah sam sretnija. Ali kada zaplešem ispred ogledala, vidim da to radim odlično. Trener me nekad pohvali, a nekad ne,  jer ne radim dobro korak. Na hip hopu naučila sam ove korake: Indian, Fila, Brukli, Smurf, Stiv Martin, Bart Simpson, Runnwg man, Roger rabbit i Kick cross step. Tamo sam naučila da je glazba muzička rečenica. Kada čujem glazbu, moje tjelo počne se trzati odnosno plesati. Kada naučiš taj korak, moraš ga naučiti plesati  na ritam glazbe. Ples me čini: sretnom, veselom i uzbuđenom. U hip hopu se puno repa. Moj najdraži korak je Kick cross step. Evo sad znate što me zanima.

Lea Milišić 3.b

Moj kažilaži

     Svi imamo svog kažilažia, ali ja imam posve drugačijeg kažilažia. Moj kažilaži nalazi se u meni, zapravo u mom mozgu. Moj mozak ima stranu koja govori istinu i stranu koja govori laži. Kažilaži, naravno, stoji na strani koja govori laži. On je isti kao ja, ali na glavi su mu zločesti, crveni rogovi. Kažilaži, naravno voli lagati, pa me u svačem nagovara da lažem. Nisam osoba koja stalno govori istinu, a niti laži. Priznajem da ponekad lažem, ali govorim i istinu. Pokušavam izbjeći laži, ali mi nikako ne uspjeva. Taj kažilaži sam zapravo ja.

Lea Milišić 3.b

Neobična igračka

     Jednog sunčanog jutra, kad sam se probudila, pokraj moga kreveta stajao je rozi zec. Kada sam mu se približila, vidjela sam poruku na kojoj je pisalo: Draga Lea, sretan ti 10. rođendan! Tvoja prijateljica Ema. Rozi zec je imao šljokaste uši. Nakon nekog vremena začula sam zvono na vratima, a kada sam pogledala kroz prozor ugledala sam Emu. Otvorila sam joj i pitala me jesam li vidjela zeca. Odgovorila sam joj da jesam. Kada smo pritisle zecu uši, stvorile smo se u svemiru. Naša su se tijela micala tako da smo micali ruke i  noge kao da plivamo. Opet smo mu  stisle šljokaste uši i stvorile smo se u Eminom dvorištu. Kada smo mu stisnule oči, jurio je po cijelome dvorištu. Ema i ja otišle smo na radionicu zečeva. Tamo smo otišle jer smo mislile da postoji neko objašnjenje zašto je zec bio tako čudan. Pitali smo gospođu Stellu zna li nešto o tome. Ona je rekla da to nikada nije vidjela, da takvih igračaka nema više na svijetu. Od tog dana to mi je postala najdraža igračka.

Lea Milišić 3.b

Neobična igračka

       Jednog prelijepog dana pao sam s kreveta i na podu vidio jako, jako čudnu igračku. Bila je izrađena od dijelova koji nisu s naše planete. Tražio sam informaciju na Internetu da vidim tko ju je napravio.  Ajoj!!!  Kada sam se okrenuo, vidio sam nešto još  čudnije! Moja mala igračka šarene boje mogla se pretvoriti u bilo koju igračku  ili stvar na našoj planeti. Lagano šećući otišao sam iz škole.  Bam!!!  Stablo se slomilo i počelo padati prema meni, no moja mala igračka se pretvorila u velikog i snažnog robota. Kada je robot došao ispred mene, zaštitio me od padajućeg stabla.

     Od toga dana dobio sam prijatelja koji me: brani, igra se sa mnom i još uči hrvatski jezik kako bi mogao pričati sa mnom.

Filip Šumonja, 3. b

Neobična igračka

     Jednog lijepog jutra kada sam se probudila, ispred mene se nalazio dar umotan zlatnim papirom. Brzo sam ga otvorila. To je bio zeleni vanzemaljac  sa žutim točkicama i velikim gumbom, a na njemu je bio zalijepljen papirić na kojem je pisalo: „Sretan rođendan, Lana!“

     Dok sam ga ja promatrala, mama je ušla u moju sobu i rekla da idem na put te zatvorila vrata moje sobe. Kad je otišla, bila sam jako znatiželjna pa sam pritisnula onaj veliki gumb, a vanzemaljac je rekao da izaberem planet na koji bih htjela otići. Izabrala sam Dječji planet koji je blizu planete Zemlje. Tamo sam došla za pet sekundi. Nalazila sam se u Dječjoj ulici. Kroz tu ulicu prolazila su samo djeca. Uzela sam svoju neobičnu igračku i krenula prema slastičarnici. Čovjek koji je tamo radio dao mi je slasnu čokoladnu tortu. Kada sam htjela zagristi, s police je pao medo i to baš na moju glavu. Odmah sam se probudila. Ispred mene stajala je nova lutka. Lutka je bila dar mojih roditelja za moj rođendan. Ipak nije sve bio san!

Lana Oštarić